Moja mala Lejla u Gucci haljinici: Jesam li stvarno loša majka?

“Aaa, vidi je… Gucci beba.”

To mi je prošaptala Slavica iza mojih leđa taman dok sam pokušavala Lejli namjestit mašnicu na haljinici. Kao da je dijete krivo što ima dvije godine i što se voli vrtit dok joj suknja leti. A meni se u tom momentu stislo u grlu… onako baš, kao kad progutaš knedlu i znaš da ćeš ili zaplakat ili eksplodirat. 😅

Bili smo kod doma kulture, neka sitna fešta, došli ljudi “samo malo da se vidi ko je došo”, klasično. Lejla je bila preslatka, stvarno. Haljinica bijela, mali zlatni detalj, kupila sam je na sniženju (DA, sniženju, nisam banka), jer sam htjela da bar jednom bude kao princeza. I iskreno… kad sam je vidjela u ogledalu, srce mi se napunilo.

Ali selo… selo ti ne da da budeš sretna na miru.

Čujem šuškanje sa svih strana:
“Vidi je, opet se pravi fina.”
“Šta će joj to ime, Lejla… ko da je iz turske serije pobjegla.”
“Nek joj kupi radije patike, a ne te marke.”

A ja stojim i smijem se kao budala, ono kroz zube, jer šta ću?

Onda dolazi moja mama, Ružica, i odmah na prvu:
“Ajde bona, šta te briga, neka pričaju. Ti si bar svojima dala.”

I taman sam se malo opustila… kad se pojavila ona. Svekrva Mara.

Znaš ono kad osjetiš da se temperatura u prostoriji spusti za tri stepena? E to. 😐

Mara gleda Lejlu od glave do pete, pa mene.
“Auuu… Gucci…” kaže i nasmije se, ali onako kiselo, ko kad probaš limun i praviš se da ti je fino.

Ja: “Pa… lijepa je, jel da?”

Mara: “Lijepa, lijepa… samo… znaš ti da se dijete ne odgaja etiketama.”

Ja već osjećam kako mi puls lupa u ušima.
“Maro, odgajam je ljubavlju, ne etiketama.”

Ona digne obrve:
“Ljubav? Aha. Ljubav je kad dijete zna reć ‘hvala’ i ‘dobar dan’, ne kad nosi Gucci.”

U tom trenutku Lejla potrči prema stolu sa kolačima i vikne:
“Mamaa, ja hoću krempitu!”

Ljudi se nasmiju, a meni dođe da se i smijem i plačem u isto vrijeme. Jer dijete je dijete, normalno. Ali Mara nastavi, glasnije, da svi čuju:

“I još joj dala ime Lejla… ko da se stidiš svog roda. Šta fali da je Ana ili Ivana kao sav normalan svijet?”

E tu mi je puk’o film.

“Maro, ja se ne stidim ničega! I ne, neću joj dat ime da bi selo bilo mirno. Ja sam je nosila devet mjeseci, ja sam s njom po doktorima, ja sam budna kad ima temperaturu!”

Ona odmah: “Aha, znači ja sam niko?”

I naravno, moj muž Damir stoji ko stup. Gleda u pod, pa u plafon, pa u Lejlu… nigdje njega kad treba reć jednu rečenicu.

Ja mu šapnem: “Reci nešto.”

On: “Ajde, nemojte sad…”

NEMOJTE SAD. 😑 Kao da smo u reklami za jogurt, a ne usred porodičnog cirkusa.

I onda Slavica dobaci:
“Ma pusti, neka, kad poraste neće znat ni ko je ni šta je…”

E tad sam uzela Lejlu u naručje, haljinica se zgužvala, mašnica spala, a ona me zagrli oko vrata i kaže:
“Mamaa, ja sam lijepa?”

Ljudi… meni se srce raspalo.

Rekla sam: “Ti si najljepša.” I stvarno sam to mislila.

Izašli smo van, na hladan zrak. Damir za mnom, šuti. Ja se tresem, ne znam jel od zime ili od bijesa.

Kažem mu: “Je l’ ja pretjerujem? Je l’ stvarno problem što želim da naše dijete ima nešto lijepo?”

On samo: “Ma znaš kakvi su… pričat će danas, sutra će zaboravit.”

Ali ja znam da neće. Jer selo pamti. Selo broji. Selo mjeri tuđu sreću na rate.

I sad sjedim kući, Lejla spava, Gucci haljinica visi preko stolice ko neki dokazni materijal… a ja razmišljam jesam li ja stvarno loša majka ili sam samo majka koja se usudila da se raduje svom djetetu?

Gdje je granica između ljubavi i pretjerivanja… i ko je uopće ima pravo crtati umjesto mene? 🤷‍♀️

Šta vi mislite, jel’ sam ja poludila ili su oni previše u tuđem tanjiru? Da li biste vi svom djetetu uskratili nešto lijepo samo da narod ne priča?