Tri dana prije vjenčanja su mi gurnuli “ugovor” pod nos… a nisu imali pojma s kim imaju posla
“Potpiši ovdje.”
Svekrva Mirjana mi je bacila kemijsku na stol kao da mi baca kost. Svekar Ivica sjedi do nje, ruke prekrižene, faca ko da je na sudu, ne u dnevnoj sobi u kojoj još miriše sarma od jučer. A moj zaručnik Marko… sjedi malo sa strane, gleda u pod i šuti. Znaš ono šutanje kad ti sve kaže, a ništa ne kaže. E to.
Ja gledam papir. Tri dana do vjenčanja. Haljina već kod krojačice u Sesvetama, muzika dogovorena, moja mama već zove sto puta dnevno: “Jesi sve spremila? Jesi našla cipele? Nemoj plakat na šminki!” A ja… ja sad držim neki bolesni “ugovor” kao da kupujem stan, a ne ulazim u brak.
“Šta je ovo?” pitam i osjetim kako mi uši gore.
Mirjana se nasmije onim tankim osmijehom: “Ma ništa strašno. Samo da se zna red. Mi smo ipak… ozbiljna obitelj.”
Ozbiljna obitelj, a u frižideru pola stvari u najlonu od Konzuma, ali dobro, ajde. 🙃
Čitam:
– da se odričem bilo kakvog prava na Markovu imovinu
– da se, citiram, “obvezujem na primjerenu komunikaciju i ponašanje prema obitelji muža”
– da “u slučaju razvoda” ne smijem tražit ništa, ni auto, ni ušteđevinu, ni pomoć
– i najbolji dio: “Neprihvatljivo je samostalno odlučivanje o financijama bez konzultacija s muževim roditeljima.”
Roditeljima. Ne Markom. Roditeljima.
Ja dignem pogled: “Vi se zezate?”
Ivica se nakašlje: “Slušaj, mala… mi smo Marka digli na noge. Mi smo mu sve omogućili. A danas cure… znaš ti kakve su. Dođu, uzmu, pa ode.”
Mala.
Marko napokon promrmlja: “Ajde, ljubavi, samo potpiši… čisto reda radi. Da se mama smiri.”
Da se mama smiri.
E tu mi je nešto puklo. Onaj trenutak kad ti srce padne u želudac i misliš: aaaa, znači tako. Znači ja sam ovdje da “smirujem mamu”. Super. Baš romantično. 🥲
“Marko, jel ti to ozbiljno?” pitam ga tiho.
On slegne ramenima: “Pa znaš kakva je…”
Mirjana odmah ubaci: “Ja sam samo realna. Danas brakovi pucaju ko kokice. A mi nećemo da se naš Marko opeče.”
Ja šutim. Skroz. I onda napravim onu najgoru stvar za njih: uzmem kemijsku.
Mirjana se odmah opusti, kao pobjednik. “Eto vidiš, pametna cura.”
Potpišem.
Ali ne kako oni misle.
Potpišem i kažem: “Može. Samo da i ja donesem sutra jedan papir. Čisto reda radi. Da se ja smirim.”
Mirjana: “Kakav papir?”
Ja se nasmijem: “Ma ništa strašno.”
I izađem van, sjednem u auto i tek tad mi krenu suze. One ljute, ne one tužne. Znaš kad plačeš jer bi nekog najradije… ma neću, Facebook je. 😅
Zovem mamu, Anđu.
“Anđo, jel možeš pričat?”
Ona odmah: “Šta je, ćeri? Ko je umro?”
“Skoro ja. Od sramote.” I ispričam sve.
Mama šuti tri sekunde, a onda kaže: “Dobro. Sad slušaj mene. Zovi Amira.”
Amir je moj stric. U Sarajevu. Čovjek koji je pola života radio vani, pola života se natezao s papirima i sudovima, i uvijek ima onu rečenicu: “Sine, sve je to ugovor.”
Zovem Amira.
On: “Šta su ti dali da potpišeš?”
Ja mu pročitam.
On se nasmije: “Auu, svaka im čast. Ovo nije ugovor, ovo je poniženje na A4 formatu. Slušaj, ne paniči. Imaš li kopiju?”
“Imam, naravno.”
“E, super. Sutra ti meni pošalji sliku. I reci Marku da dođe kod javnog bilježnika. Ako oni vole papir, dobit će papir.”
Sutradan. Kod bilježnika u kvartu. Ja dolazim mirna, našminkana, kosa složena. Mirjana došla u onom svom kaputu koji nosi i na svadbe i na sprovode, znači univerzalno. Ivica puše ispred zgrade i gleda me kao da sam mu ukrala nešto.
Marko šeta nervozno: “Šta sad izvodiš? Jesi ljuta još?”
Ja: “Nisam ljuta. Samo sam se informirala.”
Ulazimo. Bilježnica gleda papir koji su mi dali i digne obrve do plafona.
“Ovo vam je tko sastavljao?” pita.
Mirjana: “Pa… prijatelj od susjede… zna on.”
Bilježnica: “Aha.” Ton: ‘gospođo, ne blamirajte se.’
I onda vadim ja svoj papir.
“Evo, ja bih da se i ovo potpiše. Čisto reda radi.”
Mirjana uzme, čita… i lice joj mijenja boju. Ivica se nagne, čita i on… i samo kaže: “Šta je ovo?!”
Na mom papiru piše:
– da se Marko odriče bilo kakvog upravljanja mojom imovinom
– da se, u slučaju razvoda, odriče prava na moj stan (koji je na mene, hvala tata pokojni)
– da se moji prihodi i štednja ne miješaju
– i posebno: “Roditelji supruga nemaju nikakvo pravo sudjelovanja u odlukama bračnog para, niti financijama.”
Mirjana se skoro ugušila: “Otkud tebi stan?!”
Ja mirno: “Pa… imam. Nisam vam pričala jer me nikad niste ni pitali ništa osim jesam li oprala suđe kako treba.”
Marko me gleda ko da me prvi put vidi: “Čekaj… ti imaš stan?”
“Imam. I imam firmu registriranu na sebe. I imam kredit koji uredno vraćam. I imam kičmu. To isto imam.”
Tišina. Onaj muk što zuji.
Ivica krene: “Ma kakva firma, šta glumiš ti?!”
Ja: “Ne glumim. Samo vam nisam bila zanimljiva dok ste mislili da sam ‘mala’ što se udaje za vašeg sina. Sad odjednom jesam, jel?”
Mirjana se okrene Marku: “Ti si ovo znao?!”
Marko: “Nisam…”
Ja: “Jer te nije ni zanimalo, Marko. Lakše ti je bilo da šutiš.”
Bilježnica kaže najmirnije na svijetu: “Gospođo, gospodine, ova dva dokumenta nemaju smisla ovako. Ako želite predbračni ugovor, treba biti fer i pravno čist. A ovo… ovo je pokušaj kontrole.”
Mirjana pocrveni: “Mi samo štitimo svoje!”
Ja: “A tko štiti mene?”
I tu sam ustala. Ruke su mi se tresle, ali glas nije. “Vjenčanje je za tri dana. Ja ga neću otkazat zbog papira. Ali ako ulazim u brak gdje mi roditelji od muža prijete ugovorom, a muž mi kaže ‘potpiši da se mama smiri’… onda to nije brak. To je dom za odrasle s upraviteljicom Mirjanom.”
Marko je progutao knedlu: “Ajde… možemo pričat… ja sam pogriješio.”
Mirjana šapće: “Nemoj se sramotit.”
Ja pogledam nju pa njega: “Ne sramotim se ja. Sramota je što ste mislili da ćete me kupit strahom.”
I izašla sam.
E sad sjedim doma, gledam u pozivnicu na frižideru i ne znam jel mi se povraća ili smijem. Jer realno, tko normalan tri dana prije vjenčanja ide potpisivat ‘ponašanje prema obitelji muža’? Ko da se udajem u vojsku, ne u brak. 😑
Šta biste vi napravili na mom mjestu? Jel bih ja trebala sve to pregrist “radi mira u kući”… ili je mir u kući samo druga riječ za šutnju?