“Samo da znaš… čuo sam sve.” – scena na stubištu koju neću zaboravit

Znači stojim na stubištu, vrećica iz Konzuma mi reže prste, a ja ukočena ko stup jer iz stana iznad čujem: „Ma ona ti glumi finu, a znaš ti kakva je…“ I onda – moje ime. Moje. I glas od Milene, one što mi se svaki dan smije i kaže „Dušo, kako si?“… E pa dušo, evo ti sad.

Ne znam jel mi bilo gore to što pričaju ili što mi je mozak krenuo vrtit film unazad: sve kave, svi „aj dođi na kolač“, svi „ma ja sam ti ko majka“… a iza leđa – cirkus. 😑

I taman kad sam htjela otić i pravit se da nisam ništa čula (jer ja sam, jel, kulturna i odgojena, a i nemam živaca za tuđe komplekse), čujem drugi glas. Emir. Muž od Milene. On ti kaže onako hladno: „Nemoj, bolan, pred djecom…“ A Milena: „Ma šta pred djecom, nek znaju kakvi su ljudi!“

I tu meni pukne film. Doslovno. Vratim se dvije stepenice gore, zvono. Jednom. Dvaput. Treći put već lupam šakom ko da mi je netko ukrao burek iz ruke.

Milena otvara vrata, oči joj se šire: „Jao, dušo, šta ti je, jel sve ok?“

Ja: „Milena… jel ti to upravo mene ogovaraš ili mi se uši kvare?“

Tišina. Onaj tip tišine kad čuješ vlastiti tlak kako raste. Emir iza nje samo gleda u pod ko dijete kad ga uhvate s rukom u tegli Nutelle.

Milena se nasmije – ali ono, nervozno, kiselo: „Ma joj, nemoj sad… mi smo se samo… pričali. Znaš kako je, žene…“

Ja: „Ne, ne znam. Ja kad pričam, pričam u facu. A ti kad ‘pričaš’, ti me razapneš ko da sam ti dužna kredit za auto.“

Ona: „Ma ti si osjetljiva. Sve primaš k srcu.“

Ja: „Pa šta da primam? U jetru? 🙃“

I sad dolazi najgore. Iz dnevnog boravka izlazi njihova kćerka, mala Lejla, sa zadatnicom u ruci i kaže: „Mama, jel teta Anja stvarno…?“ i zastane. Djeca, ljudi moji. Dijete me gleda ko da sam neka loša vijest.

U tom trenutku mi dođe da se teleportiram u najbliži Lidl i živim među policama s deterdžentom, majke mi.

Ja joj samo kažem: „Lejla, dušo, ja sam samo susjeda koja nosi vrećice i plaća račune. Ništa spektakularno.“

Emir se ubaci: „Milena, dosta. Prešla si svaku mjeru.“

A Milena se okrene na mene i kaže: „Pa šta se praviš fina? Znam ja tebe. Ti si se samo došla ovdje ugradit, glumit jadnicu.“

I tu mi već ruke drhte. Ne od straha. Od onog… razočaranja. Jer realno, ja sam toj ženi nosila supu kad je bila bolesna. Čuvala joj poštu kad je putovala. Dala joj punjač kad joj je crko. A ona meni vrati ovako.

Kažem ja njoj: „Znaš šta, Milena? Ne trebaš mi se više smijat na hodniku. Ne trebaš mi ‘dušo’ i ‘srce’. Čuvaj to za one kojima možeš prodavat te priče.“

I okrenem se da idem. A ona iza mene dobaci: „Eto vidiš! Odmah drama! To sam i rekla!“

Ja se samo okrenem, pogledam je i kažem: „Nije drama kad boli. Drama je kad glumiš da ne boli.“

Spustim se niz stepenice, uđem u stan, bacim vrećice na pod i sjednem na pločice u kuhinji. Na one hladne, što ti odmah vrate realnost. I samo… krenu suze. Onako glupo, tiho. Ne zbog nje same, nego zbog toga koliko se čovjek može osjećat mali u tuđim pričama.

A najgore je što sutra moram opet proć pored nje na hodniku. I znam da će opet bit ono: „Jao, dušo, kako si?“ kao da se ništa nije desilo. Balkan deluxe.

Jesam ja luda što sam reagovala? Šta biste vi napravili – prešutili da ‘bude mir u zgradi’ ili bi i vama puk’o film? 🤷‍♀️