Kad sam otišla, nije pukla samo veza nego i nešto u meni

“Ako sada izađeš kroz ta vrata, nemoj se više vraćati!” vikao je Amar iz hodnika, sav crven u licu, dok mu je glas pucao kao stari prozor na buri. Ja stojim s jednom tenisicom na nozi, drugu tražim ispod komode, ruke mi se tresu, a u glavi kaos. U kuhinji lonac od juhe još na štednjaku, na stolu neplaćeni računi, njegova mama u dnevnoj šuti kao da gleda sapunicu, a ne moj život. Znači, cirkus. Baš onaj balkanski, full paket. 😑

Nije to bila jedna svađa. Ma kakvi. To je bilo skupljanje svega mjesecima. Godinama, ako ćemo pošteno. Ja vučem, tješim, pazim, gutam, šutim, pokrivam i njega i njegove rupe i njegove padove i njegove “bit će bolje”. I stalno taj osjećaj da ako ja pustim, sve će se raspasti. Kao da sam ja zadnji zid koji drži kuću da ne padne.

Amar nije loš čovjek. E to me i ubija. Da je bio đubre, lakše bih. Nije me tukao, nije me varao, nije me ponižavao pred ljudima. Samo… živio je kao da sam ja njegov kisik. Ako sam umorna, on se raspadne. Ako šutim, pita jesam li ljuta. Ako izađem s prijateljicama na kavu, šalje poruke: “Kad ćeš?” “Što ti je?” “Jesi dobro?” “Jesmo mi dobro?” Brate mili, odem na kavu u Ferhadiju, ne na ratište. 😅

U početku mi je to bilo slatko. Kao, vidi što me voli. A onda skužiš da nije ljubav kad ne možeš disati. To je teret s mašnom.

Moja mama, Jasna, govorila mi je: “Kćeri, nije brak ni veza bolnica da ti dežuraš 24 sata.” A ja njoj: “Ma mama, samo mu je težak period.” E pa taj period trajao duže od korone i inflacije zajedno.

Najgore je bilo kad je ostao bez posla. Tada se baš zalijepio za mene kao flaster za ranu. Ja radim duple smjene, vraćam se mrtva, a on sjedi u mraku i kaže: “Da nema tebe, ne znam bih li imao razloga ustati.” Ljudi moji, kad ti netko to kaže jednom, zagrliš ga. Kad ti kaže petnaesti put, počneš se bojati. Jer više ne čuješ ljubav, nego odgovornost. Strašnu, tešku, gušeću.

Jedne noći sam se probudila i samo gledala u plafon. On spava kraj mene, a meni srce lupa kao ludo. I prvi put sam sebi priznala nešto od čega mi je bilo muka: lakše mi je kad on nije tu. Lakše mi je kad ode do prodavnice. Lakše mi je kad spava. Lakše mi je kad šuti. I onda me oprala takva krivnja da sam otišla u kupatilo plakati u peškir da ga ne probudim. Kakva sam ja osoba ako osjetim olakšanje kad voljena osoba nestane iz sobe?

Par dana poslije, kod njegove sestre Lejle na ručku, opet drama. Ona meni pred svima: “Ti si se promijenila. Prije si ga više pazila.” Znači, vilica mi ostala u zraku. Kao da sam medicinska sestra na ugovor, a ne cura od krvi i mesa. Amar šuti. Samo gleda u tanjur. I to me dotuklo više nego da je vikao.

Kasnije doma pitam ga: “Zašto ništa nisi rekao?” A on mrtav-hladan: “Pa nije slagala.” E tad je nešto u meni kliknulo. Ne puklo. Kliknulo. Hladno, jasno, jezivo mirno. Kao kad nestane struje pa odjednom čuješ vlastite misli.

Rekla sam mu: “Ja te volim, ali ja više ne mogu nositi i sebe i tebe.” On se nasmijao onako kiselo i rekao: “Znači ostavljaš me kad mi je najgore?” Eto ga. Ta rečenica. Giljotina. Jer odmah se osjetiš kao monstrum. Kao zadnja šupč*na koja je pobjegla s broda. A istina? Ja sam tonula zajedno s njim.

Kad sam počela pakirati stvari, njegova mama, Senada, ustala je i samo rekla: “Sramota. Žena se poznaje kad ostane.” Nisam ni znala da mi toliko krvi može udariti u glavu. Okrenem se i kažem: “A čovjek se kad pusti.” Muk. Samo televizor nešto mumlja u pozadini i lonac vrije.

Amar je onda stao na vrata i rekao tiše nego prije, što je bilo još gore: “Ako odeš, ja ne znam što ću sa sobom.” Ja sam se sledila. To je taj trenutak zbog kojeg i sad ne spavam normalno. Jer što ako stvarno nešto napravi? Što ako ga moja sloboda košta previše? Što ako do kraja života nosim njegovu bol kao vlastitu kaznu?

Ali onda, ne znam odakle mi, rekla sam: “Ne mogu ja biti razlog da ti živiš. To moraš biti ti.” Glas mi je drhtao, koljena isto, ali sam rekla. Uzela torbu, izašla i tek na stubištu skužila da sam u dvije različite čarape. Naravno. Drama queen, ali na budžetu. 😭

Vani hladno, Sarajevo sivo, ljudi prolaze, netko nosi kese s pijace, netko se svađa na telefon, život ide kao da se meni svijet nije raspao. Sjela sam u auto i počela plakati onako ružno, bez dostojanstva, kao dijete. Ne zato što sam se predomislila. Nego zato što sam osjetila i tugu i olakšanje u isto vrijeme. A ta kombinacija je baš odvratna. Kao da ti duša kaže “hvala Bogu” i “sram te bilo” u istoj sekundi.

Od tada su prošla tri tjedna. Njegova obitelj me gleda kao izdajicu. Moja tetka Ksenija kaže da sam napravila jedino pametno. Prijateljica Mirela kaže da nisam ničiji aparat za održavanje života. A ja? Ja svaki dan malo dišem, malo se raspadam. Nekad mi bude mirno, pa me presiječe misao: jesam li ga ostavila ili sam napokon spasila sebe?

I najgore od svega, još ga nisam prestala voljeti. Samo sam prestala moći nestajati zbog te ljubavi.

Recite vi meni, iskreno… je li birati sebe hrabrost ili okrutnost?
Koliko čovjek treba dati drugome prije nego shvati da je ostao dužan sam sebi?