„Svekrva glumi da je bolesna… a ja pucam po šavovima. Koliko još da trpim?”

Stojim u kuhinji, ruke mi se tresu, a iz dnevne čujem kako svekrva Milena stenje kao da je na aparatima. Onaj njen teatralni „jooooj, gotova sam…“ i onda udarac po jastuku. A moj muž Marko, sav savjestan, leti do nje: „Mama, jes’ dobro? Treba li Hitna?“

Ja samo gledam kroz štok vrata i ne znam da li da plačem ili da se smijem od muke. Jer prije 10 minuta sam je vidjela kako bez problema nosi kesu krompira i priča na mobitel sa komšinicom: „Ma dobro sam ja, samo ova snaha nešto drami.“ 😤

Kad je Milena došla kod nas, rekla sam: „Ajde, žena je sama, neka… bit ćemo ljudi.“ Prvih par dana čak je i kuhala. Onaj fazon: supica, malo pite, sve fino, ja skoro pa zahvalna. A onda… kreće.

Prvo „srce“.
„Jao, pritisak mi skače kad ti tako lupaš suđem.“
Onda „križa“.
„Jao, ja ne mogu više na noge, ti si mlada, ti ćeš.“
Pa „šećer“.
„Daj mi malo čokolade, al’ nemoj reći Marku, on bi me ubio.“

I sve bi to bilo okej da nije počela to koristiti kao daljinski upravljač za naš život. Kad Marko dođe s posla, ona je uvijek nekako na ivici smrti. Kad on ode u WC ili pod tuš… žena se pretvori u Usaina Bolta. Ustane, hoda, premeće po ormarićima, gleda šta sam kupila, pa komentariše: „Auuu, kupuje se skupo…“

Jednom sam joj rekla mirno: „Milena, ako ti je loše, idemo doktoru.“
Ona me pogleda mrtva hladna: „Nemoj ti meni komandovat. Nisam ja došla da me ti vodiš ko dijete.“

A navečer, pred Markom: „Snaša me tjera kod doktora, hoće da me se riješi…“

Ljudi moji, ja sam ostala bez teksta. Marko se okrene prema meni kao da sam ja izmišljala:
„Stvarno, Ana? Šta ti je? Mama je bolesna…“

E tu sam osjetila ono… kad ti se stomak okrene. Nije to više samo svekrva, to je osjećaj da si sam u svom braku. Kao da pričaš zidovima.

Najgore je bilo prošli vikend. Imali smo dogovor da odemo kod mojih u Slavoniju, samo jedan dan, da se malo maknem. Milena čim je čula, odmah se srušila na kauč:
„Ne mogu ja sama… meni se vrti… ja ću ovdje umrijeti!“

Marko paniči, zove Hitnu.
Ja šutim, gutam knedlu. Hitna dođe, izmjere joj pritisak – normalan. Doktor samo pogleda i kaže: „Gospođo, jeste li pod stresom?“
A Milena: „Jao, jesam… ova kuća…“ i pogleda mene.

Doktor ode, Marko ostane bijesan – na mene.
„Vidiš šta joj radiš! Žena se stresira!“

Tu noć nisam spavala. Ležim i slušam kako ona u sobi priča na telefon i smije se. Smije se! Kao na kafi.

Jučer kulminacija. Marko sjedi pored nje, drži je za ruku, a ona jedva diše:
„Sine… ako mi se šta desi…“

I onda Marko ode do auta po neke tablete. Čim su se vrata zatvorila, Milena se uspravi, uzme daljinski i prebaci na neku tursku seriju. I još meni dobaci:
„Nemoj sad glumit finu. Znam ja vas snahe.“

E tad mi je puk’o film.
Rekla sam, tiho, ali kroz zube: „Milena, dosta. Ako si bolesna – idemo doktoru. Ako nisi – prestani pravit budalu od mene i tvog sina.“

Ona se nasmije, onako pokvareno:
„A šta ćeš ti? On je moj. Uvijek bio.“

Kad se Marko vratio, ja sam samo rekla: „Marko, sjedi. Moramo razgovarat.“
On: „Opet ti?“
Ja: „Da, opet ja. Ili ćemo zajedno na pregled i postavit stvari na svoje mjesto… ili ja idem kod svojih. Jer ja više ne mogu disat u vlastitoj kući.“

Milena odmah kreće: „Jao, srce…“ i spusti glavu.
A ja, prvi put, nisam ni trepnula.

I znate šta je najgore? Marko me gledao kao da prvi put vidi da sam stvarno na rubu. Kao da mu je tek tad došlo do glave da ja nisam ‘bezobrazna snaha’, nego žena koja se raspada.

Ne znam šta će biti. Danas je u kući tišina, ona „spava“, Marko hoda ko po jajima, a ja se osjećam kao da sam u tuđem filmu.

Jel’ normalno da se ja osjećam krivom što tražim mir u svojoj kući? Koliko biste vi trpili ovakvu glumu i manipulaciju… i gdje je granica?