Sama protiv sela: kad su mi u dućanu rekli “znaš ti kakva si” pred mojim sinom

“A eto je… opet sama došla. Ko zna s kim je bila sinoć.”

To sam čula tačno iza svojih leđa, na kasi u dućanu kod Šemse. Sin mi steže ruku, onako dječije, kao da osjeti da mi srce lupa kroz jaknu. A ja stojim s dvije kifle, jogurtom i onim najjeftinijim deterdžentom, jer realno… samohrana mama u selu ne kupuje “onaj fini”, nego “onaj što je na akciji”. 🙃

Okrenem se polako. Iza mene dvije žene, obje u onom fazonu “mi samo pričamo”. Jedna je Mara, druga Ljilja, obje sve znaju. U sekundi mi se u glavi vrti: da prešutim, da se pravim luda, da odem? A sin gleda u mene, oči velike.

Kažem mirno: “Molim?”

Mara odmah digne bradu: “Ma ništa, samo… znaš ti kakva si. Nije to lako djetetu.”

E tu mi se sve zacrnilo. Kakva sam? Kakva? Ta “kakva” je ustajala u 5 da stigne autobus do grada, radila smjenu, pa kući kuhala, prala, učila s njim slova. Ta “kakva” je plakala u kupatilu da on ne vidi. Ta “kakva” je preživjela kad je njegov otac, Emir, samo jednog dana rekao: “Nisam ja za to. Nemoj me više zvat.”

I sad meni Mara drži lekcije na kasi. Pred mojim djetetom.

Šemsa s kase me gleda, ona bi da se ne miješa. Klasično selo: svi vide, niko ne čuje. 🙄

Kažem: “Djetetu je teško kad odrasli nemaju granice. A vi ste odrasle, jel tako?”

Ljilja se nasmije onako kiselo: “Nemoj se ti pravit fina. Da si bila fina, ne bi ostala sama.”

U tom trenutku mi se grlo steglo, ali nisam dala suzu. Samo sam se sagnula do sina i rekla: “Hajde ljubavi, idemo.”

I onda se desilo ono najgore — ispred dućana stoji moja strina Zora, priča s komšinicom, i čim me vidi, odmah: “Evo je! Šta si sad napravila?” Kao da je normalno da ja uvijek nešto “pravim”.

Ja joj kažem: “Strina, pred djetetom sam. Nemoj.”

A ona, hladno: “Pa i treba da se zna. Ne možeš ti ovako živit, narod priča.”

Narod priča… taj “narod” mi nijednom nije donio tanjir supe kad sam imala temperaturu i mali povraćao. Taj “narod” mi nije uplatio račun kad mi je plata kasnila. Ali priča, brate, priča kao da je to nacionalni sport. 😅

Dođem kući, samo što sam spustila kese, zvoni telefon — mama.

“Jesi li ti normalna, Amina? Zvala me Zora, kaže napravila si scenu u dućanu!”

Ja: “Mama, nisam napravila scenu. Branila sam se.”

Mama uzdahne, onaj teški uzdah što znači “ti si problem”: “Samo šuti. Ne treba ti to. Znaš kakvi su ljudi.”

E tu me zabolilo više nego Mara i Ljilja. Jer kad ti rođena majka kaže da šutiš da bi te selo manje grizlo… osjetiš se ko da si sama na sred ceste.

Spustim telefon, sjednem na pod u kuhinji, a sin dođe i sjedne pored mene. Donese mi svoju igračku autić i kaže: “Mama, nemoj bit tužna. Ja sam tu.”

Ljudi moji… ja sam tad pukla. Plakala sam, ali tiho, da ne napravim od toga “mater joj histeriše”. 🙃

I onda sam odlučila nešto: neću više živjet na prstima. Neću se više pravdat što me neko ostavio. Nije mene sramota što sam sama, sramota je onog ko je otišao i onih koji misle da imaju pravo da mi mjere suknju, osmijeh i umor.

Sutra kad opet odem u dućan, i kad opet budu šaputali… nek šapuću. Ja ću gledat pravo. Zbog sebe. Zbog njega.

Jer moja snaga ne dolazi iz toga da me selo prihvati. Moja snaga dolazi iz toga da ne dam da mi uzmu dostojanstvo.

Je l’ vi stvarno mislite da je lakše šutit i trpit nego jednom reć: dosta? I recite mi iskreno… koliko puta ste i vi progutali suzu samo da “narod ne priča”?