Kad su mi rekli da “ne dramim”, shvatila sam da mi se nešto slomilo i da to više nije samo jedna greška

“Nemoj sad dramiti, sačekaj red kao i svi.” To mi je rekla sestra na šalteru, a ja sam se u tom trenutku držala za zid da ne padnem.

Pišem ovo jer me još drži, a prošlo je nekoliko mjeseci. Nisam ni mislila da ću ovako nešto iznositi javno, ali ne mogu više praviti da je sve normalno samo zato što se neko na kraju izvinio.

Taj dan sam bila sama. Muž je bio na terenu, sin na poslu, kćerka sa svojom djecom. Već par dana sam imala pritisak u prsima, slabost i neku čudnu vrtoglavicu. Iskreno, nisam odmah otišla doktoru jer sam kao i uvijek govorila sebi: “Proći će.” I to je moja greška, znam. Ja sam od onih što sve guraju dok baš ne dogori. Još sam to jutro skuvala ručak, uključila mašinu i odnijela mami neke papire za penziju jer nije mogla sama do opštine prošle sedmice. Do doma zdravlja sam došla tek kad sam osjetila da mi trnu ruke.

Na šalteru gužva, ljudi nervozni, svi nešto uzdišu. Kažem tiho: “Nije mi dobro, mogu li samo sjesti negdje bliže?” Ona me ni ne pogleda kako treba. Samo kaže: “Svi bi preko reda.” Ja kažem: “Ne tražim preko reda, samo da neko vidi mogu li čekati.” Na to ona digne obrve i kaže: “Gospođo, ako ste došli, čekat ćete.”

Ne znam zašto, ali to me baš presjeklo. Nije samo ton, nego način kako me otpisala. Kao da sam višak. Kao da sam došla smetati.

Sjela sam sa strane. Jedna starija žena mi je dala vode i rekla: “Lice vam nije dobro.” Poslije se više ne sjećam svega najbolje. Znam samo da sam se spustila sa stolice na pod. Onda odjednom frka, kolica, neko viče, neko me zove. Ispalo je da mi je pritisak bio jako visok i da sam mogla proći puno gore.

Kad sam došla sebi, doktor je bio korektan. Rekao je: “Zašto niste došli ranije?” Ja sam samo šutjela. Šta da kažem? Da nisam došla ranije jer sam navikla sebe stavljati zadnju? Da sam mislila da će me opet neko gledati kao da izmišljam? Istina je i jedno i drugo.

Muž je poslije poludio. Ne na mene prvo, nego na njih. Otišao je tamo sutradan i napravio scenu. Ja mu jesam rekla da ne ide, ali sam u sebi bila i ljuta što nije bio tu taj dan. Znam da nije mogao, ali eto, i to sam mu prešutno zamjerila. Kad se vratio, rekao je: “Izvinili su se, kažu da je gužva bila i da nisu procijenili.” Meni je to zvučalo kao da pričamo o pogrešno upisanoj uputnici, a ne o čovjeku koji se srušio.

Onda se uključila i kćerka. Kaže meni: “Mama, moraš prijaviti.” Sin kaže: “Šta ćeš prijavljivati, samo ćeš sebe razvlačiti po hodnicima i papirima.” Sestra mi kaže: “Traži razgovor s glavnom, nemoj odmah ići dalje.” Mama, kao mama, samo ponavlja: “Bitno je da si ti sad dobro.” A ja nisam bila dobro, samo nisam znala to objasniti.

Najgore je što sam poslije toga počela odgađati svaki pregled. Kad trebam izvaditi nalaze, meni muka već dan ranije. Kad uđem u čekaonicu, srce mi lupa kao da opet moram nekoga moliti da mi vjeruje. Jednom sam čak otišla do vrata i vratila se kući. Muž mi kaže: “Ne možeš zbog jedne osobe izgubiti povjerenje u sve.” Možda ne mogu, ali jesam.

Poslije desetak dana zvala me glavna sestra da dođem na razgovor. Otišla sam, iako mi nije bilo ni do čega. Ta žena je bila mirna i pristojna. Rekla je: “Žao nam je, kolegica je pogriješila u procjeni i u načinu komunikacije.” Ta sestra je isto bila tu. Gleda u sto i kaže: “Izvinjavam se, bio je haos, mnogo pacijenata, i ja sam taj dan bila pod pritiskom.”

I sad dolazi dio zbog kojeg me neki osuđuju. Ja sam rekla: “Vjerujem da vam je bilo teško, ali meni je tad bilo opasno. I nije problem samo što ste pogriješili, nego što ste me ušutkali kad sam rekla da mi nije dobro.” Ona je klimnula i opet rekla da joj je žao. I ja sam vidjela da se ona stvarno ne svađa, da ne glumi, da joj jeste neprijatno. Ali u meni ništa nije popustilo.

Kasnije mi je komšinica rekla: “Pa dobro, izvinila se, šta bi ti još?” To me baš zaboljelo. Ne tražim ja da neko ostane bez posla. Ne tražim ni osvetu. Samo ne mogu na dugme vratiti osjećaj sigurnosti. Kad ti u trenutku kad si slab kažu da dramatiziraš, nešto ti se pomjeri u glavi. Počneš sumnjati u sebe. Je li stvarno toliko? Jesam li dosadna? Trebam li šutjeti? A to je opasno.

Da budem poštena do kraja, ni ja nisam bez krivice. Godinama idem preko sebe. Svima sam dostupna, za sebe nikad nemam vremena. Kad mi neko kaže “ma nije to ništa”, ja prihvatim jer mi je lakše nego da se izborim za sebe. I taj dan sam došla kasno, bez pratnje, već loše. Možda sam i zvučala smušeno. Ali opet, zar baš zato čovjeka ne treba saslušati?

Sad me najviše muči to što se od mene očekuje da zatvorim priču jer je izvinjenje izrečeno. Kao, riješeno je. A nije. Meni se nije vratilo ono osnovno da vjerujem da će me neko čuti kad kažem da nešto nije u redu.

Ne znam jesam li tvrdoglava ili samo više ne mogu preko sebe. Je li izvinjenje dovoljno kad te sistem iznevjeri baš onda kad si najranjiviji, ili je normalno da neke stvari ne možeš tek tako oprostiti i zaboraviti?