Sve se raspalo kad je Lejla oboljela: Jesam li ja kriva što sam izabrala majčinstvo umjesto fakulteta?

“Mirela, nisi trebala rađati tako mlada. Da si studirala, sad bi imala posao i ne bi ovisila ni o kome!” – glas moje majke parao je tišinu kuhinje, dok sam stajala iznad Lejlinog inhalatora, pokušavajući joj olakšati disanje. Suze su mi klizile niz lice, ali nisam imala vremena za plakanje. Lejla je kašljala, njeno malo tijelo se treslo, a ja sam osjećala nemoć kakvu nikad prije nisam poznavala.

Sve je počelo tako lijepo. Imala sam 22 godine kad sam saznala da sam trudna. Emir i ja smo bili presretni. Vjenčali smo se skromno, ali s puno ljubavi. Moji roditelji su bili ponosni, brat Adnan me zadirkivao, ali u očima mu se vidjela sreća zbog mene. Prijateljice su mi donosile poklone za bebu, a komšinice su mi slale domaće pite i savjete.

Kad se Lejla rodila, bila je savršena – crna kosa, krupne oči, snažan plač. Prvih nekoliko mjeseci sve je bilo kao iz bajke. Emir je radio u građevinskoj firmi, ja sam bila kod kuće s Lejlom i osjećala sam se ispunjeno. Nisam završila fakultet, ali nisam žalila. “Imat ćeš vremena za sve,” govorila mi je tada mama.

Ali onda je Lejla počela kašljati. Prvo blago, pa sve jače. Pedijatrica je rekla da je to obična prehlada, ali meni nešto nije dalo mira. Nakon nekoliko dana završile smo na hitnoj. Dijagnoza: bronhiolitis, mogućnost astme. Počela je borba – inhalacije, lijekovi, noći bez sna.

Emir je u početku bio uz mene. Držao me za ruku dok su Lejli davali kisik. Ali kako su dani prolazili, a Lejlino stanje se nije popravljalo, počeo se udaljavati. “Mirela, možda smo požurili s djetetom… Možda nisi znala šta radiš,” rekao mi je jedne noći kad sam ga molila da ostane budan s nama.

Moji roditelji su dolazili sve rjeđe. Mama bi donijela supu i usput dobacila: “Da si završila fakultet, sad bi imala novca za privatne doktore.” Tata bi samo slegnuo ramenima i gledao kroz prozor. Brat Adnan mi više nije odgovarao na poruke.

Prijateljice? Prvo su slale poruke podrške, ali kad su shvatile da ne mogu više izlaziti s njima na kafu ili vikendom na more, polako su nestale iz mog života. “Javi se kad budeš mogla doći,” pisale su. Nisam mogla nikud – Lejla je bila moj svijet.

Jedne večeri, dok sam sjedila pored njenog krevetića i brojala njene udisaje, Emir je spakovao torbu. “Idem kod mame na par dana. Treba mi malo mira.” Nisam ga pitala kad će se vratiti. Znala sam odgovor.

Ostala sam sama sa svojim djetetom i svojim strahovima. Novca je bilo sve manje – Emir je slao nešto sitno, ali nedovoljno za lijekove i režije. Mama mi je jednom dala 100 kuna i rekla: “To ti je zadnje od mene dok ne počneš raditi nešto korisno.” Tata me izbjegavao pogledati u oči.

Svaku noć sam molila Boga da Lejli bude bolje. Svako jutro sam se budila s nadom da će danas biti dan kad će prodisati bez šuma u plućima. Ali dani su prolazili u istom krugu – inhalacije, doktori, čekanje pred ordinacijama.

Jednog dana srela sam komšinicu Senadu na stepenicama. Pogledala me sažaljivo: “Mirela, svi pričaju da si sama kriva što ti je ovako. Da si pametnije birala…” Nisam imala snage ni odgovoriti.

Počela sam čistiti stanove po komšiluku da bih skupila za lijekove. Neki su me gledali s visoka, drugi su me žalili. Ali ja nisam imala izbora – Lejla mi je bila sve.

Jednog jutra, dok sam čistila pod kod gospođe Ankice, ona me upitala: “Mirela, gdje ti je muž?” Slegnula sam ramenima: “Ne znam više ni sama.” Pogledala me tužno: “Znaš, život ti ne bira uvijek ono što želiš. Ali moraš biti jaka zbog Lejle.” Te riječi su mi odzvanjale u glavi cijeli dan.

Lejlino stanje se polako popravljalo zahvaljujući upornosti i terapijama. Počela je puzati, smijati se opet onim svojim zvonkim smijehom. Ali ja više nisam bila ista osoba. Naučila sam da ljudi lako okrenu leđa kad ti je najteže. Naučila sam da majčinstvo nije bajka kakvu prikazuju na društvenim mrežama.

Jedne večeri mama me nazvala: “Mirela, dođi na ručak u nedjelju.” Osjetila sam knedlu u grlu – nisam znala želim li oprostiti ili vikati na nju zbog svega što mi je rekla.

Na ručku je vladala tišina. Tata je gledao TV, mama je rezala meso kao da joj život ovisi o tome. Adnan nije ni došao. Na kraju ručka mama je tiho rekla: “Znaš… možda smo bili prestrogi prema tebi.” Pogledala sam je kroz suze: “Niste vi meni ništa dužni osim ljubavi i podrške…”

Vratila sam se kući s Lejlom u naručju i shvatila da više ne očekujem ništa od drugih – samo od sebe.

Ponekad se pitam: Jesam li pogriješila što sam izabrala majčinstvo umjesto fakulteta? Ili društvo griješi što osuđuje žene koje biraju drugačiji put? Šta vi mislite – gdje prestaje podrška a počinje osuda?