Te Noći Kad Sam Izbacila Kćerku i Njenog Momka: Trenutak Kad Sam Shvatila Da Je Dosta
“Dosta! Dosta više, Lejla! Neću više ni minute slušati ovo!” viknula sam, glas mi je drhtao, a ruke su mi se tresle dok sam stajala nasred dnevnog boravka. Lejla je sjedila na kauču, pogleda spuštenog, a pored nje je bio njen momak, Dino, s onim svojim vječito iritantnim smiješkom. Osjetila sam kako mi srce lupa u grudima kao da će iskočiti.
Nikada nisam zamišljala da ću doći do ovoga. Ja, Jasmina, samohrana majka iz Sarajeva, koja je sve žrtvovala za svoju jedinu kćerku. Radila sam dva posla, čistila tuđe stanove i prodavala povrće na pijaci, samo da Lejli ništa ne fali. I onda, kad sam mislila da smo napokon pronašle mir u ovom malom stanu na Grbavici, sve se srušilo.
Sve je počelo prije šest mjeseci. Lejla je tada upoznala Dinu. On je bio iz Mostara, studirao je u Sarajevu, a meni se od početka nije sviđao. Bio je previše slobodan, previše bezobrazan za moj ukus. Ali Lejla je bila zaljubljena do ušiju. Nisam imala srca da joj branim, mislila sam – proći će je.
Ali nije prošlo. Počeli su dolaziti zajedno kod mene, često bez najave. Prvo vikendom, pa onda i radnim danima. Dino bi ostajao do kasno, nekad i prespavao. U početku sam šutjela, nisam htjela praviti scene. Ali onda su počeli nestajati novac iz mog novčanika i hrana iz frižidera. Kad sam pitala Lejlu o tome, samo bi slegnula ramenima: “Mama, Dino je gladan, nema para, znaš kako je studentima.”
Jedne večeri sam došla kući ranije s posla. Otključala sam vrata i zatekla ih kako sjede za mojim stolom, piju vino koje sam čuvala za Bajram i smiju se kao da su u nekom kafiću. U tom trenutku mi je prekipjelo.
“Šta vi mislite, da je ovo hotel? Da ja radim cijeli dan da biste vi ovdje uživali?”
Lejla me pogledala s gađenjem: “Mama, pretjeruješ! Dino i ja smo tvoji gosti!”
“Gosti? Gosti koji mi kradu novac? Koji mi troše hranu? Koji ne poštuju ni mene ni moj trud?”
Dino je tada ustao i rekao: “Jasmina, opusti se malo. Nije kraj svijeta ako popijemo bocu vina.”
To “opusti se” me pogodilo kao šamar. Godinama nisam imala luksuz da se opustim. Sve što imam stekla sam znojem i suzama. I sad mi neko govori da se opustim?
“Dosta! Oblačite se i izlazite iz mog stana! Odmah!”
Lejla je počela plakati: “Mama, ne možeš nas izbaciti! Gdje ćemo?”
“Nije me briga! Ako si dovoljno odrasla da živiš sa svojim momkom, onda si dovoljno odrasla da pronađeš gdje ćeš spavati!”
Nisam mogla vjerovati što govorim. Ali nisam popustila. Gledala sam ih kako skupljaju stvari – Lejla je uzela samo torbu i jaknu, Dino je nešto mrmljao sebi u bradu. Kad su izašli, zatvorila sam vrata i naslonila se na njih. Suze su mi tekle niz lice, ali nisam plakala od tuge – plakala sam od bijesa i razočaranja.
Tih dana nisam spavala. Svaki put kad bih zatvorila oči, vidjela bih Lejlin uplakani pogled. Pitala sam se jesam li pretjerala. Možda sam trebala biti strpljivija? Ali onda bih se sjetila svih onih noći kad sam gladna išla na posao jer nisam imala za večeru – a oni su sjedili u mojoj kuhinji i smijali se.
Moja sestra Sanja me zvala: “Jasmina, šta si to uradila? Lejla spava kod Dininog prijatelja! Svi pričaju po mahali!”
“Neka pričaju! Neka svi znaju da neću dozvoliti da me iko iskorištava – pa ni moje dijete!”
Sanja je šutjela nekoliko sekundi pa tiho rekla: “Znaš da te voli… Samo je pogriješila.”
Znam da me voli. I ja nju volim više od svega na svijetu. Ali gdje je granica između ljubavi i samopoštovanja? Koliko puta roditelj treba progutati ponos zbog djeteta?
Prošla je sedmica otkako su otišli. Lejla mi nije pisala ni zvala. Svaki dan gledam u telefon i nadam se poruci. Ponekad uhvatim sebe kako stojim pred njenom sobom i slušam tišinu.
Jučer sam srela Dinu na ulici. Prošao je pored mene kao stranac. Nisam ga ni pogledala.
Ne znam šta će biti dalje. Možda će mi jednog dana oprostiti. Možda ću ja oprostiti njoj. Ali jedno znam – te noći sam shvatila da moram postaviti granice, čak i kad boli.
Ponekad se pitam – jesam li bila previše stroga ili sam napokon zaštitila samu sebe? Da li roditeljska ljubav znači uvijek praštati ili ponekad treba reći – dosta je?